Ukupna delatnost CEON-a izrazito je reformski orijentisana. Smatramo da je preobražaj naučnog sektora SDT zemalja neizbežan proces. Promena sada preovlađujućeg sistema evaluacije je vitalna strukturna komponenta tog procesa. Evaluacija za kakvu se zalažemo morala bi da bude (1) javna, (2) stalna, (3) nearbitrarna, (4) neinvazivna, (5) usmerena na učinak, (6) podsticajna za kvalitet, (7) disciplinarno prilagođena, (8) poštena, (9) autoritativna i (10) racionalna odnosno isplativa.


  1. Evaluacija učinka u srpskoj nauci i tehnologiji treba da bude javna i prozirna:
    Podaci o istraživačkom učinku svih naučnih subjekata čija se delatnost finansira javnim sredstvima moraju da budu javno dostupni. Samo takvi poslužiće stvaranju ambijenta u kome rezultati i kompetentnost, a ne socijalna penetrantnost, odlučuje o svakom obliku dobiti i promocije. Tek pod tim uslovom pripadnici naučne zajednice prihvatiće koncentraciju javnih ulaganja u korist manjeg broja projekata, institucija i pojedinaca, što je uslov naučno-tehnološkog napretka DTES zemalja.

  2. Evaluacija treba da bude obuhvatna i stalna:
    Treba da ima oblik monitoringa svih merljivih ishoda naučne delatnosti. Povremeno i prigodno vrednovanje ometa regularnost naučnih aktivnosti, ugrožava motivaciju istraživača i otvora put raznim vidovima instrumentalnog ponašanja, štetnih s naučnog i opasnog s društvenog stanovišta.

  3. Evaluacija treba da bude zasnovana na podacima i nearbitrarna:
    Praktična evaluacija treba da bude zasnovana na kvantitativnim podacima, pa i onda kada nužno ima oblik ekspertske procene. Nepristrasno vrednovanje, posebno u malim naučnim sredinama, nije mogućno ako je plod dogovora. Arbitrarnost u odlučivanju razorno deluje na motivaciju, naročito predanih, plodnih i mladih istraživača.

  4. Evaluacija treba da bude neinvazivna:
    Postupci evaluacije ne smeju da narušavaju dostojanstvo istraživača. Zahtevi istraživačima da višekratno dostavljaju iste bibliografije, da pružaju dokaze za svoje publikovane rezultate, da sami ocenjuju vrednost svojih radova i da sami tragaju za njihovim citatima, moraju se u informatičko doba smatrati poraznim za evaluatore i ponižavajućim za istraživače. Samoevaluacija pojedinaca u nauci može da postoji samo kao privatan čin. U DTES zemljama, gde se nauka uglavnom finansira iz javnih fondova, obaveza je naučnika da proizvedu naučne rezultate i učine ih javnima. Vrednost tih rezultata mogu da procenjuju samo drugi. Jedini čija je to društvena obaveza su državni organi koji raspolažu naučnim budžetom i odgovorni su za opravdanost investicija u nauku. Njihovo je da obezbede izvore i instrumente za evaluaciju naučnih rezultata. Izvori te vrste moraju da budu javni, jer je njihova odgovornost za investicije takođe javna.

  5. Evaluacija treba da bude orijentisana na uvećanje nacionalnog učinka:
    Primarna uloga evaluacija je u tome da podstiče naučni učinak. Naučni učinak se izražava doprinosom privredi i društvu, kao ultimativnim, i doprinosom samoj nauci, kao intermedijarnim kriterijumom. Pošto je doprinos privredi i društvu slabo podržan evidencijom i teško merljiv i pošto evaluacija bez evidencije i merenja nije moguća, doprinos nauci mora se koristiti kao osnovni operativni kriterijum naučnog učinka u DTES zemljama. To znači da mora biti shvaćen kao udeo institucija i pojedinaca u naučnom doprinosu tih zemalja u poređenju s doprinosom razvijenih zemalja, a to praktično znači da prvenstveno mora da se temelji na citatnim indeksima koji se koriste za međunarodna poređenja. Takvo shvatanje je tim više opravdano što je naučni učinak DTES zemljama relativno nizak, u odnosu na njihove humane potencijale. Promena položaja tih zemalja na lestvici naučnog učinka treba da predstavlja obavezu naučnih vlasti i prvorazrednu obavezu naučne zajednice.

  6. Evaluacija treba da bude orijentisana na podizanje kvaliteta:
    Naučni učinak se vrednuje na osnovu produktivnosti i uticajnosti, odnosno citiranosti. Uopšte uzev, a posebno u savremenim uslovima, produktivnost je izraz radne agilnosti i odgovornosti, dok je citiranost više izraz doprinosa i kvaliteta. U zemljama manjih naučnih potencijala doprinos i kvalitet čine slabu stranu učinka. U DTES zemljama tradicionalno je na delu inflacija radova niskog kvaliteta, koja se mora pripisati važećem sistemu nagrađivanja. Valjan sistem vrednovanja predstavlja potencijalno efikasan mehanizam za korekciju te slabosti. Zato u takvim zemljama težište u merenju naučnog učinka treba da bude na citiranosti, a ne produktivnosti.

  7. Evaluacija treba da bude disciplinarno prilagođena:
    Sistemi vrednovanja moraju da uvažavaju razlike između pojedinih naučnih oblasti i disciplina. Evaluacija se temelji na poređenju, a poređenje je dopušteno samo unutar oblasti približno jednake očekivane produktivnosti i citiranosti. Očekivana produktivnost razlikuje se s obzirom na vrstu naučnih rezultata, a citiranost s obzirom na geografski domet, odnosno internacionalnost. Zato očekivana produktivnost, definisana tzv. minimalnim uslovima, mora biti različita za pojedine oblasti, dok očekivana citiranost mora da obuhvati odziv radova u zemlji i inostranstvu. Kriterijumi za minimalne uslove moraju se razlikovati među naučnim oblastima, dok sam izbor pokazatelja učinka može i treba da bude jedinstven.

  8. Evaluacija treba da bude poštena:
    Evaluacija mora da bude u službi tradicionalnih akademskih vrednosti i javnog morala. Svi odlučioci u sistemu vrednovanja, pa i onda kada deluju u okviru kolektivnih organa, moraju biti izloženi sudu javnosti. Merila vrednovanja treba da podstiču deobu znanja i obeshrabruju povredu intelektualnog vlasništva i druge vidove prisvajanja tuđih rezultata. Strategije pojedinaca i organizacija usmerene na sticanje poena u sistemu vrednovanja, umesto na produkciju korisnih rezultata ne bi smelo da budu isplative.

  9. Evaluacija treba da bude autoritativna:
    Odluke koje se tiču evaluacije učinka, posebno odluke ovlašćenih vladinih tela, moraju imati autoritet legitimiteta. Jednom utvrđene one se ne bi smele ignorisati a još manje menjati, izuzev u redovnoj proceduri. Konačne odluke bi morale da budu prihvaćene od svih i sa svim svojim posledicama, bez obzira na činjenicu da su neizbežno nesavršene.

  10. Evaluacija treba da bude racionalna, odnosno jeftina:
    Ne bi smelo da predstavlja opterećenje za naučni budžet. Informacioni izvori na kojima se zasniva vrednovanje treba primarno da služe kao sredstva za diseminaciju naučnih rezultata, a samo uzgred za evaluaciju. Prikupljanje podataka jedino u evaluativne svrhe nije ekonomski opravdano. Ulaganja u vrednovanje treba ograničiti na razvoj pokazatelja za vrednovanje i metoda ekstrakcije odgovarajućih podataka iz informacija koje se redovno prikupljaju u druge svrhe.
  11.