Akademske društvene mreže ... i časopisi

Pre desetak godina, veliki komercijalni uspeh društvenih mreža kao što su Twitter i Facebook podstakao je nekoliko neuspelih pokušaja da se uspostave društvene mreže koje će biti namenjene isključivo istraživačima (npr. 2collab – 2007–2011, Epernicus – 2007–2010, Nature Network – 2007–2013). Rezultati nekih istraživanja (Education for Change 2012) navode na zaključak da su ti pokušaji bili preuranjeni i da u to vreme istraživači generalno nisu bili raspoloženi da informacije razmenjuju van najužeg kruga saradnika. S druge strane, ne treba gubiti iz vida da su se ti rani pokušaji ograničavali na razmenu referenci, odnosno bibliografskih podataka.

Ima i projekata koji su opstali (Academia.edu, ResearchGate, Mendeley – od 2008), a situacija se vremenom promenila – stasale su nove generacije istraživača, elektronski uređaji povezani na internet postali su sveprisutni, softverske platforme su unapređene, ali nije izostala ni finansijska podrška nekih velikih i uticajnih investitora.

Kako rade akademske društvene mreže?

Akademske društvene mreže u osnovi funkcionišu slično kao „opšte“ društvene mreže (npr. Facebook ili LinkedIn): korisnik se registruje, uredi svoj profil i poveže se drugim korisnicima koji dele slična interesovanja. Uobičajene aktivnosti obuhvataju objavljivanje informacija (u vidu metapodataka ili punog teksta) o publikovanim radovima vlasnika profila, pregledanje i pretraživanje informacija unutar sistema, praćenje aktivnosti drugih članova mreže, komentarisanje njihovih radova i učešće u diskusijama.

U poslednje vreme, softverske platforme akademskih društvenih mreža razvijaju se u pravcu stvaranja tehničkih mogućnosti za otvorenu recenziju i deponovanje primarnih podataka (Van Noorden 2014).

Kako se finansiraju?

Finansijska podrška investitora predstavlja najznačajniji izvor sredstava za razvoj ovih mreža. Pored toga, ResearchGate i Academia.edu nude mogućnost oglašavanja i tu uslugu naplaćuju, a korisnici servisa Academia.edu i Mendeley mogu se pretplatiti na dodatne usluge u okviru tzv. premium paketa.

Iako se njihovi osnivači i vlasnici nominalno zalažu za principe otvorene nauke, postoji bojazan da će se akademske društvene mreže u nekom trenutku sasvim komercijalizovati. Činjenica da je 2013. godine Mendeley postao vlasništvo izdavačke kuće Elzevir (Elsevier) pokazuje da je ta bojazan sasvim opravdana.

Zašto se koriste?

Šta je primarna motivacija istraživača da uređuju i održavaju profile na društvenim mrežama? Malo je verovatno da se na ovo pitanje može dati sasvim precizan i pouzdan odgovor. Ta tema je bila predmet nekolikih istraživanja, a rezultati se donekle razlikuju.

Motiv: biti prisutan, biti vidljiv

Još uvek postoji značajan broj istraživača koji iz različitih razloga ne žele da koriste društvene mreže (zato što za to nemaju vremena, ne smatraju ih relevantnom platformom za naučnu komunikaciju ili ih iritiraju brojni pozivi da koriste nešto za čim nemaju potrebu), a čak i među korisnicima mišljenja su podeljena, tako da pokrivaju puni spektar od bezrezervnog oduševljenja do nevoljnog prihvatanja izazvanog bombardovanjem automatizovanim pozivima koji stižu elektronskom poštom i saznanja da se većina kolega već uključila, a u strahu da će se ostati van važnih tokova informacija. To potvrđuje i studija objavljena 2014. godine u časopisu Nature (Van Noorden 2014) koja pokazuje da većina ispitanika (a bilo ih je više od 3500 iz 95 zemalja) akademske društvene mreže koristi pasivno, tako što održava profil, manje ili više redovno prati aktivnosti drugih korisnika, ali se retko uključuje u diskusiju.

Motiv: prestiž

Do sličnog zaključka došao je i H. L. Ortega, koji je na osnovu istraživanja sprovedenog tokom 2015. godine (Ortega 2016) zapazio da mogućnost saradnje nije primarni razlog za korišćenje akademskih društvenih mreža i ukazao na momenat želje za ličnom promocijom, odnosno na strukturu motivacije u kojoj praćenje raznih kvantitativnih pokazatelja koje društvene mreže nude, a čija je pozdanost predmet vrlo živih polemika (Kraker, Jordan, and Lex 2015), ima veću težinu od iskrene želje za istinskom naučnom komunikacijom. Na takvu prirodu motivacije (i njenu apsurdnu dimenziju) ukazuje i laičko zapažanje da među protivnicima kvantitativnih metoda u vrednovanju naučnog rada ima onih koji vrlo rado prate i navode kvantitativne pokazatelje koje generišu akademske društvene mreže.

Kvantitativni pokazatelji na akademskim društvenim mrežama predmet su zanimljive studije iz 2016. godine (Hammarfelt, de Rijcke, and Rushforth 2016) koja govori o ulozi elemenata, dinamike i logike kompjuterskih igara (tzv. gejmifikacija) u funkcionisanju ovih sistema. Aktuelni kontekst naučnoistraživačkog rada, u kom je do sigurnog finasiranja teško, a do stalnog zaposlenja praktično nemoguće doći, plodno je tle za razvoj takvih ideja i alata. Iako ukazuju na opasnost od negativnih posledica ovog trenda – a to su, pre svega, nekontrolisano jačanje takmičarskog duha i posezanje sa neetičkim i koruptivnim oblicima ponašanja kako bi se prečicom došlo do visokih vrednosti raznih indeksa – vođeni iskustvom drugih oblasti u kojima je gejmifikacija imala pozitivne efekte, autori studije ističu da praćenje kvantitativnih parametara na akademskim društvenim mrežama ne mora nužno biti negativna i opasna pojava.

Motiv: pristup punom tekstu

Istraživanje koje je početkom 2017. godine sproveo servis Kudos u saradnji sa desetak izdavača na uzorku od preko 7500 istraživača pokazuje da je glavni razlog za korišćenje akademskih društvenih mreža mogućnost pristupa punom tekstu članaka za koje bi inače trebalo platiti pretplatu (Rapple 2017). Što se izdavača tiče, ovo je izvesno razlog za brigu, tim pre što veliki broj korisnika mreža omogućava pristup punom tekstu čak i kada se time krše odredbe ugovora koje su potpisali sa izdavačima.

Zašto je sve ovo važno za urednike i izdavače domaćih časopisa?

I autori koji u objavljuju u časopisima i njihovi čitaoci prisutni su na akademskim društvenim mrežama, a deo istraživačke zajednice koji ih koristi kao kanal za diseminaciju naučnih informacija više nije beznačajan. Svi ti akteri treba da znaju na koji način smeju da koriste radove objavljene i časopisima, pa je zato veoma važno da časopisi imaju definisanu politiku licenciranja i samoarhiviranja.

U lokalnom konekstu, koji je još uvek obeležen dominacijom štampanih časopisa, srećemo se i sa donekle specifičnom i neobičnom situacijom da su akademske društvene mreže jedino mesto na kom su pojedine publikacije dostupne u elektronskom obliku. Ima čak i časopisa koji nemaju svoj sajt, nego sadržaj (u elektronskom obliku) distribuiraju isključivo posredstvom profila na društvenim mrežama. Bez obzira na kratkoročne pozitivne efekte (u smislu veće vidljivosti sadržaja), ova praksa je dugoročno štetna za časopise zato što otkriva odsustvo profesionalizma i želje da se koncept časopisa uskladi sa savremenim izdavačkim standardima. Akademske društvene mreže ne ispunjavaju tehničke zahteve koji važe za elektronske časopise. Pored toga, na mreži ResaerchGate dopušteno je kreirati profile pojedinaca, a profili časopisa nisu legitimni (čak i ako su promakli pažnji tehničkog tima) i pre ili kasnije će biti obrisani.

Reference:

Hammarfelt, Björn, Sarah de Rijcke, and Alex Rushforth. 2016. ‘Quantified Academic Selves: The Gamification of Research through Social Networking Services’. Information Research 21 (June).

Kraker, Peter, Katy Jordan, and Elizabeth Lex. 2015. ‘The ResearchGate Score: A Good Example of a Bad Metric’. Impact of Social Sciences (blog). 9 December 2015.

Ortega, Jose Luis. 2016. Social Network Sites for Scientists: A Quantitative Survey. Chandos Publishing.

Rapple, Charlie. 2017. ‘Survey Shows Author Sharing via Scholarly Collaboration Networks Is Widespread, despite Strong Support for Copyright’. Kudos News (blog). 4 April 2017.

Education for Change. 2012. ‘Researchers of Tomorrow: The Research Behaviour of Generation Y Doctoral Students’. JISC.

Van Noorden, Richard. 2014. ‘Online Collaboration: Scientists and the Social Network’. Nature News 512 (7513):126. https://doi.org/10.1038/512126a.